• Genocid.ba
>
• Bratunac
>
• priče
>
• Priča Abide Omerović

Rođena sam 1930. godine u Pirićima. U Glogovu sam se udala 1952. godine. U Glogovoj se lijepo živjelo prije rata i nije bilo nikakvih problema s komšijama Srbima. Nekoliko dana pred početak rata bila sam u Bratuncu. Tri Srpkinje su krenule u robnu kuću...

Prolaze pored mene i razgovaraju... Ja slušam. Jedna govori da treba ući u robnu kuću da kupi nekoliko deka, čula je da ima dobrih, a druga koja je bila sa njom joj govori: “Što ćeš kupovati, kada će biti u muslimana, koliko hoćeš, džaba pare daješ.“

Došla sam kući i ispričala sam to suprugu. On mi reče: “E, moja ženo, hoće rat čim si to čula.“ Kada sam vidjela prve tenkove, da se redaju na Avdaginoj njivi, znala sam da će rat. Pred napad su prvo ubili Avdu, on je bio krenuo s konjima negdje. Ujutru 9. maja sam bila u kući sa svojim ukućanima. Kod nas je bilo smješteno i mnogo onih koji su već izbjegli iz svojih kuća, u drugim selima. I oni su spavali u našoj kući. Ja sam spavala do prozora i jedno krilo je uvijek bilo otvoreno, da čujem ako se počne šta dešavati.

Stalno sam izvirivala na prozor i posmatrala tenkove, poredane dole na asfaltu. Noć prije sam izašla napolje da zatvorim kokoši i dok sam se vraćala u kuću vidjela sam čovjeka kako kleči na koljenima ispod naše kruške, imao je automat preko prsa. Ustade i uperi pušku u mene, ja sam utrčala u kuću. Rekla sam im: „Sad ćemo biti svi poubijani.“

Suprug mi reče da ne paničim i da samo vučem kijamet na sebe. Ništa im više nisam rekla, jer sam se plašila da će svi krenuti napolje, da bježe i da će ih onaj vojnik napolju poubijati, kada budu izlazili. Nisam mogla da se smirim. Hodala sam po kući, zatim sam legla, ali nisam mogla zaspati. Rekla sam suprugu da muškarci idu iz kuće i da se sakriju negdje, a mi žene ćemo ostati u kući pa šta bude. Neki muškarci su otišli, ali moj suprug nije htio.

Ostao je s nama. Kada je osvanuo 9. maj, začuli smo pucnjavu iz šume. Vidjeli smo da su po selu počele kuće gorjeti. Prvo su zapalili dvije lovačke čeke. Razbježali smo se i posakrivali. Snaha je otišla do štale, da pusti tele i kravu, da ne izgore. Sve je bilo u plamenu. Kada se sve smirilo, noć smo proveli u Miralemovoj kući.

Sutradan je komšija Hamed čuo da su Srbi rekli da će nas sve pobiti. Rekao je muškarcima da idu iz Glogove, a da će se on ubiti. Narod je pokušavao da gasi požare, ali sve je to bilo bezuspješno. Taj dan smo hodali po selu i tražili hranu. U nekim kućama smo nalazili malo brašna, pa smo pravili pogače. Drugi dan smo krenuli prema asfaltu, da se predamo. Zvala sam muža, da ide s nama, ali on je rekao da će ostati, da se krije po potocima i šumama.

On je ostao s tim Hamedom, što je htio da se ubije. Dok smo išli cestom, prema Avdaginoj njivi, nešto je čitavo vrijeme pucalo sa druge strane ceste. Na Avdaginoj njivi je bilo dosta našeg naroda. Rašo koji je čuvao taj narod, rekao nam je da se ne sikiramo i da će nas on čuvati, dok ne dođu autobusi. Kasnije je neko zapucao. Rašo opsova i reče da to vjerovatno puca Vukovarac. Ostali smo tu čitav dan.

Malo kasnije je opet pucalo. Čuvari nam rekoše da legnemo, preko djece, da ih zaštitimo. Oni su legli ispred nas i pucali su tamo, na tu stranu gdje su se čuli pucnjevi. Predvečer dolaze autobusi. Zapravo, vidjela sam samo dva autobusa. Krenuli smo za Kladanj. Kod neke kafane istrčaše vojnici s puškama i napadoše šofera. Pitaju ga kuda nas vozi, da nas treba sve istjerati u potok i pobiti. Šofer je izvadio neki papir i rekao im da je zadužen da nas doveze na sigurno. Jedan od onih vojnika priđe autobusu i pročita šta piše na papiru.

Šofer se još malo svađao s njima i nastavili smo dalje. Negdje smo stigli – niko nije znao gdje. Naredili su nam da izađemo iz autobusa i da nastavimo dalje pješice. Autobusi su se vratili. Bila sam se uplašila da ćemo ostati tu, ali nedugo zatim, iz Kladnja su došli po nas naši autobusi. U autobusima su djeci davali hranu i pitali su nas kako smo prošli u putu i da li je bilo problema sa Srbima. Taman kada smo se smjestili u Kladanj, počeše granate da padaju. Došle su dvije djevojke do nas i rekle da moramo ići u sklonište. Odatle smo otišli u neku zgradu koja je bila bezbjednija, s obzirom da je bila novije gradnje. Kasnije su nas prebacili u zgradu obdaništa.

U Kladnju su nas prihvatili jako dobro.

Poslije su nas prebacili u neku srpsku kuću, gdje je bilo puno porodica. Vlasnik te kuće zvao se Radivoje, pitao je naše da li bi mu bilo sigurno da ostane tu, da ne ide nigdje, oni su mu odgovorili da ne mogu garantovati ni sebi sigurnost, a kamo li njemu. On je kasnije otišao u Vlasenicu. Kasnije su nas prebacivali u još nekoliko kuća, dok se nismo vratili u Glogovu.