• Genocid.ba
>
• Sarajevo
>
• priče
>
• Opsada Sarajeva: Život pod granatama 1425 dana

Snage bosanskih Srba pucale su na grad sa okolnih brda sa pozicija na kojima su bile od aprila 1992. do povlačenja posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Dejtonu krajem 1995. godine.

U najdužoj takvoj opsadi jedne prestonice od Drugog svetskog rata, život je izgubilo više od 10 hiljada žrtava. Ubijeno je 1601 dete.

BBC na srpskom razgovarao je sa četvoro svedoka tog vremena - kako je izgledao život u opkoljenom gradu i kako o tome razmišljaju danas.

Ovo su njihove priče.

„Kada je rat počeo, život je bio preda mnom", počinje svoju priču Sloboda Lizdek.

Ona i njeni prijatelji završavali su fakultete u to vreme. Ništa ih nije pripremilo na ono što će živeti skoro četiri godine u svom gradu.

„Umesto da počnemo da živimo pravi, istinski život i da se ostvarimo kao individue, mi smo bili prisiljeni da gledamo da li ćemo sutra biti živi", kaže ona.

U početku je vladala konfuzija i neverica, dodaje, ali je ubrzo uvidela da je „vrag odneo šalu".

Počela je da radi kao prevoditeljica i saradnica mnogih televizijskih ekipa koje su izveštavale iz opkoljenog Sarajeva.

Dok sedimo u prostranom predvorju hotela „Holidej in", Lizdek se priseća kako je to mesto izgledalo tokom rata.

„To je bila 'kuća otpora' kada su mediji u pitanju. To je bio njihov dom i odavde su se svakodnevno slale informacije o tome šta se dešava u Sarajevu", kaže ona.

Ovaj hotel jedan je od retkih koji se nalazio u centru grada, a ujedno je bio i na prvoj ratnoj liniji.

„Da nije bilo medija u hotelu, mislim da danas ovde ne bismo sedeli", dodaje Lizdek.

Tragične vesti o pogibijama i stradanjima bliskih ljudi postali su svakodnevnica. Slobodi je jedan trenutak posebno teško pao.

„Ranjavanje mog tadašnjeg momka. Kada, zapravo, ni zbog čega postaneš meta. To je u potpunosti promenilo i njegov život - on više nije među živima - i moj život i sve te živote ljudi koji su bili oko nas", kaže Lizdek.

Iako se život odvijao u nestašici hrane i vode, bez struje i grejanja, najgori je osećaj apsurda i užasa koji su nametnuti, ističe ona.

„Osećaj nemoći je meni lično bio najgori i najteži u isto vreme. Čovek, ipak, u teškim trenucima dobije neverovatnu snagu i nastoji da pronađe rešenje za svaku situaciju".

Upravo zbog toga se mogu pamtiti pozitivne stvari iz tog perioda.

„To je ljudska toplina i solidarnost koja je zaista karakterizirala nas Sarajlije ali i strane novinare koji su dolazili u ratu ovde.

Mislim da je to jedna od najvećih vrednosti koje danas i ne vidim da postoje."

„Živeti u periodu opsade sigurno je jedno vredno iskustvo bez kojeg bi svaki čovek mogao proživeti život, u smislu da ga ne iskusi", kaže Kreševljaković na početku razgovora.

Nihad je punoletstvo proživeo u ratu. Zarobljeni grad nije bio prepreka za njegova interesovanja, pa je tokom opsade razvio ljubav prema umetnosti - pre svega dokumentaristici i teatru.

„Umetnost je u Sarajevu u periodu opsade pomagala svima nama koji smo se njom bavili održavajući privid jednog normalnog života", priča Kreševljaković.

Ipak, život nije bio normalan.

„Naučili smo se da teške vesti intenzivno primamo i brzo prelazimo preko njih kako bismo uspeli izdržati sve te četiri godine", dodaje on.

Za najvažniji trenutak za grad tokom opsade izdvaja 2. maj 1992. godine.

Kaže da je to dan kada je „sprečen pad Sarajeva" i da se svako ko je tada živeo u Sarajevu seća svakog detalja.

„Moj drugi maj sam proveo u skloništu Doma za vaspitanje dece sa specijalnim potrebama. Tu noć smo proveli nadajući se da ćemo ostati živi pošto je zgrada pogođena sa najmanje četiri, pet granata", priseća se Kreševljaković.

Tada je, kaže, doneo važne životne odluke.

„Sve te misli koje su mi prolazile kroz glavu i danas nosim sa sobom kao neki dar koji sam dobio te večeri, a dar je bio da sam ostao živ zajedno sa svojim komšijama."

Jedna video kamera bila je dovoljna za „vlastiti kosmos" koji je sa prijateljima stvorio kao odgovor na agresiju kojoj su bili izloženi.

„Imali smo sreće da smo imali video kameru. Osnovali smo video-grupu, grupu ljudi koja se bavila video umetnošću", priča Kreševljaković.

Prvi rezultati stigli su već 1993. godine na festivalu alternativnog filma, organizovanom tokom opsade. Film "Faktor opasnosti - čekajući granatu" dobio je prvo mesto.

„Bili smo jako ponosni kada smo nagrađeni. Nagrada je bila 1 konvertibilna marka za koju su mogli kupiti jednu kafu.

„Podelili smo tu kafu i zahvaljujući festivalu imali smo jedan lep dan u opkoljenom Sarajevu", kaže Kreševljaković.

Poslednjih dvadeset godina bavi se upravo umetnošću koja je nastala tokom opsade Sarajeva.

„Rat i sve radikalne situacije jesu trenuci kada nemate problem sa čeprkanjem po samom sebi. U tim traženjima uđete i u tu prostoriju u kojoj se nalazi i taj čudesan svet umetnosti" kaže.

Zato prisećanje na period rata ima smisla samo ako „vas uči da budete bolji i postanete zagovornici protiv rata".

„Nešto što bi svako od nas koji smo to preživeli trebao nositi kao poruku je da je rat najveće poniženje koje ljudsko biće može doživeti. Bilo da se radi o žrtvi ili još gore ako ste izvršitelj zločina", zaključuje on.

Jakob Finci je imao 49 godina kada je rat u Bosni počeo.

Priznaje da ga je rat u Jugoslaviji iznenadio posle 50 godina sloge i zajedničkog života, ali rat u Sarajevu nije bio iznenadan.

„Kratak rat u Sloveniji i opsada Dubrovnika u Hrvatskoj nas je na neki način upozorila šta bi se moglo desiti i kako da se pripremimo za tako nešto", priseća se Finci.

Jevrejska zajednica u Dubrovniku bila je vremešna po godinama, kaže Finci. Zato je za njih trebalo nabaviti lekove i hranu za tri meseca.

„Istovremeno smo upozorili sve da produže važnost pasoša jer ako bude trebalo se evakuisati da mogu lakše da putuju", objašnjava.

Tako je već 10. aprila - četiri dana od zvaničnog početka rata u Sarajevu - evakuisan veliki broj starih i dece.

„To nam je umnogome pomoglo da te evakuacije ponavljamo dok nisu otišli svi koji su hteli", kaže Finci.

Tokom opsade Sarajeva, u Jevrejskoj opštini svako je mogao da dobije pomoć - lek, obrok ili da pošalje i primi pismo.

Finci je u ratu naučio da su dva lonca od po 50 litara dovoljna za 300 tanjira hrane.

„Nikada nismo pitali kako se zoveš, već kako možemo da pomognemo", kaže Finci.

Kada su inostrani novinari posle nekoliko meseci shvatili da osim Srba, Bošnjaka i Hrvata u Sarajevu živi i mala zajednica Jevreja bili su česti gosti, priseća se on.

„Nisu mogli otići a da ne pitaju mogu li pomoći - zamolili smo ih da pošalju gomilu pisama. Tako su nam donosili i odnosili poštu, koju smo mi kasnije distribuirali po gradu", kaže Finci.

Sinagoga nije bila direktna meta tokom opsade, osim nekoliko manjih oštećenja od gelera.

Ipak, trenuci koji su se teško podnosili bili su česti.

„Kada je nedaleko odavde na sarajevskoj pijaci pala granata i u jednoj sekundi ubila više od 60 ljudi", kaže Finci.

Na vrata se gledalo sa zebnjom da li će se vratiti oni koji su izašli, dodaje.

„Iste su vam šanse da budete pogođeni, stajali u podrumu ili pod kišobranom. Onda je to taj osećaj totalne bespomoćnosti", kaže Finci.

Krajem marta 1993. godine ispred porodične kuće Imamović pala je granata.

„Moj petogodišnji sin Mirza ubijen je 21. marta 1993. godine", kaže Zlatka Imamović.

Za decu je u Sarajevu bilo teško, dodaje.

„Deca su bila željna igre. Ali nisu mogla izaći napolje, jer se igra završavala ubistvima dece", kaže ona.

Ime Mirze Imamovića upisano je na jednom od sedam mesinganih valjaka kod spomen obeležja deci ubijenoj za vreme rata u centru grada.

Osim straha od udara granate, dodaje Imamović, deci je pretila opasnost i od snajperskih hitaca.

„Deca su snajperom ciljano ubijana. Da se zapitaš kakav je mozak mogao ciljano dete da pogodi, da ga usmrti", kaže ona.

Sa knedlom u grlu, priseća se da joj je sin dve nedelje pred smrt tražio bananu.

„Nisam znala odakle se setio banane. Videlo dete u slikovnici bananu, pa me pitalo. Znate, ja dan danas ne jedem banane", kaže Imamović.

Izvor: BBC